Pamet neće da te ostavi na miru, stalno te tera da postavljaš pitanja, filozofska, ezoterična, praktična, logička. Da na sve načine preispituješ sebe i sve oko sebe. Super je što ti nikad nije dosadno, jer uvek možeš da vodiš živu diskusiju sa sobom. Ali „overtinkovanje“ je gorak začin. Naročito kad dođe do stvari koje se tiču ljubavi i vere, u kojima je potrebno isključiti mozak. Ali je potrebno koristiti i neke druge instrumente sopstva. Kad god počneš da raščlanjuješ i analiziraš, celo više nije celo. A kad sve ponovo sastaviš, šavovi bolno bodu oči tvog uma.
Mnogo ti hoćeš, znaš?
Svaka pametna osoba je ovo mnogo puta čula u životu, u trenucima kad osrednjost pokušava da je prizemlji i skreše joj krila. Naravno da mnogo hoćeš, život je tako brz, da će proteći i odneti te u bujici, ako ne zaroniš u njegove nedosežne dubine. Zar treba da se zadovoljiš prosekom, kad imaš natprosečne mogućnosti, kad te tvoj duh i energija gone da angažuješ svoje potencijale i ostvariš svoje snove? Razočaraćeš se, znaš? Ko visoko leti… Ali ako je sreća u pristajanju na lako dostižno, onda sreća i nije baš jako bitna u tvom životu. Pamet je blago ali imamo utisak da nas u sreći remeti.
Retko ko te razume
Dok ti razumeš sve i svakoga, tebe retko ko shvata. Inteligentni ljudi posmatraju stvari iz šire perspektive i sa veće visine, a tamo su često usamljeni i teško im je da pronađu druge, slične sebi, jer su takvi zauzeti istim poslom – uspinju se visoko i onda gledaju dole i uzdišu. Samoća je dar i teret, a tebi je dato da to iskusiš do koske.
