Borislav Pekić je rođen 1930. godine. Bio je jugoslovenski književnik, romansijer, dramski pisac i scenarista. A važio je za jednog od najcenjenijih i najznačajnijih pisaca 20. veka. Ovaj izuzetni književni stvaralac, preminuo je pre više od 30 godina. A njegovo celokupno književno stvaralaštvo i dalje živi.
Mladost i književni počeci
U ranoj mladosti, bio je prinuđen, da sa porodicom često menja mesto boravka. Promenio je niz gradova, te je bio nastanjen u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić-Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Da bi konačno 1945. godine preselio u Beograd, gde je proveo veći deo svoje mladosti.
Borislav Pekić je važio za književnika britkog jezika i prepoznatljivog stila pisanja. Te buntovnika, koji je zbog svog karaktera bio jako zanimljiv u književnim, ali i političkim krugovima.
Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. A ono što je manje poznato, a tiče se sjajnog pisca, je činjenica da se na samom početku karijere bavio filmom. 1958. godine osvojio je prvu nagradu za najbolji scenario, na konkursu koji je organizovao „Lovćen film“. Naredne godine, sa njima potpisuje ugovor, te zvanično započinje saradnju sa ovom filmskom kućom. U filmskoj umetnosti je pobrao razne nagrade i priznanja. A 1961. godine, snimljen je film po njegovom tekstu „Dan četrnaesti“, sa kojim je iste godine učestvovao na filmskom festivalu u Kanu.
Kraj filmske i početak književne karijere
Međutim, iako je njegova karijera u filmskoj umetnosti išla uzlaznom putanjom, Pekić se nakon svog objavljenog prvenca, okreće isključivo književnosti. Već prvi objavljeni roman „Vreme čuda“ među čitaocima, i uopšte u narodu je izazvao veliki odjek. Svetlost dana je ugledao 1965. godine. A kasnije je po ovom romanu i njegovim motivima, snimljen i istoimeni film. Na scenariju za ovo filmsko remek-delo je radio i sam Pekić, skupa sa rediteljem Goranom Paskaljevićem.
Leprozna žena , kako je opisivao Pekić u svom delu, iako isceljena, biva u potpunosti neprihvaćena od strane društva. Čovek, koji je bio slep, uspeo je da progleda, ali totalno zgađen svetom u kome živi i onim što vidi, ponovo sebi kopa oči. Mutavac, koji vremenom progovara i onda izgovara ono o čemu je često mislio, biva razapet. Ovo kompleksno i slojevito delo domaće književnosti, na jako slikovit način prikazuje društvo u kome je Pekić živeo i stvarao.
Pekić se tek u zreloj dobi počeo baviti pisanjem, sa punih 35 godina. Ipak, do kraja svog života objavio je ogroman broj tekstova, romana i priča. Te se smatra za jednog od najplodonosnijih pisaca sa ovih prostora.
Godine koje su pojeli skakavci
Drugi po redu objavljeni roman „Hodočašće Arsenija Njegovana“, izdat je 1970. godine. A za ovaj roman Pekić je iste godine postao dobitnik NIN-ove nagrade. Godinu Dana kasnije, Pekić seli u London. Tadašnje vlasti ga proglašavaju za Personu non gratu, te na sve načine nastoje da ga odvrate od daljeg pisanja. Videvši da pisac ne namerava od odstupi od svoje ideologije i sada već prepoznatljivog stila pisanja, tadašnja vlast nalaže izdavačkim kućama, da prestanu izdavati njegova dela.
Njegov kratki roman „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana“ biva objavljen tek 1975. godine u Beogradu, u izdanju „Slovo ljubva“. Roman je napisan dosta ranije, ali je Pekić kako je već objašnjeno naišao na niz zabrana i nerazumevanja.
Kada pričamo o romanu „Kako upokojiti vampira“, govorimo o spoju piščevih razmišljanja, analiza i komparacija. Ovde sam pisac pravi komparaciju između zapadnog humanizma i jednom vrstom nacizma. Odnosno, objašnjava čitaocima kako humanizam vremenom može prerasti u nacizam i poprimiti njegove karakteristike. Glavni likovi ovog dela su intelektualac, koji je humanistički orjentisan i antihumanista, koga u ovom romanu predstavlja pukovnik Štajnbreher.
Mnogi Pekićevi romani su pretočeni u pozorišna dela, a tu se svakako po mnogo čemu izdvaja roman „Zlatno runo“. Predstavu je režirao Nebojša Bradić, koji je skupa sa glumcem Nebojšom Dugalićem, dobio prestižnu nagradu „Zlatni vitez“ u Moskvi. Kada je reč o samom romanu, pisac je dobio niz velikih nagrada za ovo ostvarenje, a jedna od njih je i „Njegoševa nagrada“. Roman je izdat u 7 tomova, a prema mnogim anketama, predstavlja jedno od 10 najboljih dela 20. veka.
U nizu objavljenih romana Borislava Pekića, svakako treba pomenuti i „Besnilo“. Roman koji je u neku ruku komparacija sa „Kugom“, poznatim romanom francuskog nobelovca Albera Kamija. Radnja se dešava na londoskom aerodromu „Hitrou“. Pekićevo „Besnilo“ je jedno od dela pisanih u glavnom gradu Engleske.
Roman „Pisma iz tuđine“ je takođe nastao u Londonu. A sam pisac u ovom delu, pravi poređenje između engleskog aristokrate i čoveka sa naših prostora po imenu Živorad. Glavni lik ovog romana pravi osvrt na englesko društvo, te kroz ovo delo analizira njihovu ideologiju, navike i poimanje života.
Borislav Pekić, pisac koji se nije slagao sa tadašnjim vlastima, bio je često osuđivan od strane iste. Oduziman mu je pasoš, što je i rezultovalo njegovoj selidbi u London. Osuđivan je na petnaestogodišnju robiju. A u zatvoru je proveo nešto više od 5 godina, nakon čega je pomilovan. Godine teške robije opisao je u svom romanu „Godine koje su pojeli skakavci“.
