Milorad Pavić je rođen 15. oktobra 1929. godine u Beogradu.
Od desetina njegovih dela naročito se izdvaja „Hazarski rečnik“ i to bez pogovora. A evo i zašto…
„Hazarski rečnik“ je izdat 1984. godine. Iste godine je Pavić za ovaj roman dobio „NIN-ovu“ nagradu. A 1988. godine čuveni „Njujork tajms“ ga uvrštava u 7 najboljih romana. Prevođen je na impozantan broj jezika. A samo na kineskom jeziku je imao tri izdanja.
Počeci
Kada je reč o njegovim delima, Pavić je u jednom od svojih intervjua istakao da je kao mlad pisac često bio osporavan. Neka od njegovih dela iz tog perioda su bila zabranjivana, a za neke nije ni dobio dozvolu da ih objavi. Takođe, po prisećanju samog pisca, tih godina nije dobio dozvolu za obavljanje funkcije profesora na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Pavićeva intencija ka ovoj funkciji je bila uzaludna. A kasnije se i sam osvrnuo na ovaj period, te isti na njemu svojstven način prokomentarisao: „Nisu me tada htelu u Beogradu, pa sam bio prinuđen da predajem na Sorboni“.
Pavić je inače od 1991. godine bio član Srpske akademije nauka i umetnosti. Bio je kosmopolita izvan vidokruga politike. Kroz njegov sadržajni život prošlo je mnogo istaknutih ličnosti. A da je bio boem u duši i umetnik hedonističke nastrojenosti govori i krug ljudi sa kojima se družio. Stoga treba istaći da je gajio prijateljske odnose sa Momom Kaporom, Antonijem Isakovićem, Oljom Ivanjicki i Desankom Maksimović. U ranoj mladosti se intenzivno družio sa Vaskom Popom. Kao i sa Borislavom Pekićem, čija smrt ga je 1992. godine naročito pogodila.
Sa većinom istaknutih umetnika tog perioda bio je i kućni prijatelj. Često su se sastajali u Pavićevom stanu, u Jevremovoj ulici. Stanu koji se komotno mogao nazvati bibliotekom. Njegov dom je krasilo preko 3500 književnih dela. Inače, taj stan je danas legat, u kome Jasmina Mihajlović, njegova supruga ljubiteljima Pavićevog lika i dela pokazuje manje poznate detalje iz života slavnog pisca, kao i njegove objavljene i neobjavljene rukopise.
Predanost pisanju
Inače, Milorad Pavić je jedan od onih pisaca, koji ostavljaju i poslednji atom snage kako bi sastavili svoje delo po ličnoj zamisli. Mnogo vremena je provodio analizirajući svoje rečenice, baveći se najsitnijim detaljima. Ovu priču potvrđuje izjava njegove supruge Jasmine Mihajlović:
„Pisao je tokom celog dana, a pred završetak svakog romana izgledao je kao čovek spreman za Hitnu pomoć. Nekoliko puta smo i zvali hitnu, a oni kažu: ‘A Pavić opet završava roman, stižemo’. Mada je pričao da je to ništa prema onome kada je završio „Hazarski rečnik, bukvalno je posle toga tri godine bio bolestan“.
Koliko je Pavić bio cenjen, ne samo na našim prostorima, nego u celom svetu, svedoči i činjenica da njegov spomenik danas krasi Moskvu. Spomenik Paviću je podignut tik pored spomenika Danteu i Džojsu.
Ostala dela
Pored „Hazarskog rečnika“ svakako treba istaći i dela: „Predeo slikan čajem“, „Unutrašnja strana vetra“, „Kratka istorija Beograda“, „Svadba u kupatilu“ itd.
Tu su takođe i dela vezana za njegovu profesiju, a izdvojićemo „Istoriju srpske književnosti baroknog doba“, „Jezičko pamćenje i pesnički oblik“, „Rađanje nove srpske književnosti“ itd.
Ovaj volšebni umetnik koga će čitati mnoge nadolazeće generacije, ostaće upamćen po izuzetnim delima, ali i po mnogim kontroverznostima. Pisao je i živeo umetnost. A sam život mu je bio oličenje neke vrste konstruktivne anarhije. Nazivali su ga još i evropskim Borhesom, jer je u svojim delima pravio komparaciju naučnog i fantastičnog. Preminuo je 2009. godine u Beogradu.
