jasmina-milorad-pavić-2022

Milorad Pavić, slavni pisac, rođen je 1929. godine. Napisao je brojna književna dela. A u svetu je proslavljen delom „Hazarski rečnik“.

Stan u kojem su preživeli svakojake trenutke sada je legat, gde njegova supruga Jasmina Mihajlović, povremeno navlačeći bele masonske rukavice, turistima i čitaocima pokazuje intimne detalje iz života slavnog pisca. Upravo pregovara s holivudskim producentima o snimanju filma „Hazarski rečnik“, razapeta je između svetskih kongresa i univerziteta na kojima drži predavanja o čoveku s kojim je bila u braku 17 godina. A sećanja su vrlo sveža.

Upoznavanje sa suprugom

– Bio je to 27. maj 1986. godine kad sam ušla kod njega u kabinet na Filozofskom fakultetu. Tema mog diplomskog rada bile su njegove priče. Trebala mi je bibliografska građa, a pošto je nije bilo o savremenim autorima, bila sam primorana da se konsultujem sa samim piscem. Trebalo mi je dva meseca da se usudim da mu telefoniram. Imala sam tri broja nekih Milorada Pavića u Beogradu. Nisam znala ni gde živi. I jednog dana sam se usudila da pozovem. Imala sam napisan tekst: ‘Dobar dan, ja sam ta i ta, radim diplomski rad i želela bih…’, a onda me je duboki muški glas, koji me je već tada milovao, pitao: ‘A zašto to radite? ‘ Sve sam očekivala osim toga. Rekla sam nešto nemušto, ‘zato što volim tu prozu’. Zakazao mi je za sutradan u podne, u njegovom kabinetu. Tako je počelo. Poznanstvo.

– To je posle preraslo u saradnju, u međuvremenu sam dobila dete, radila na raznim mestima, školama, u Institutu za književnost, ali sam bila opsednuta Pavićem, njegovim pričama i bili smo u kontaktu. Ipak, postojala je velika distanca, nisam mogla da pretpostavim da među nama može išta da se desi. To je trajalo pet godina, sve do 1991. godine. Tada sam radila u jednoj nevladinoj organizaciji koja je imala zadatak da lobira da Milorad Pavić dobije Nobelovu nagradu za književnost. Išli smo na razne književne večeri, pa je tako bila jedna i u mom Nišu, u Narodnom pozorištu. Bili smo gosti hotela, svako je imao svoju sobu, ali postalo je jasno da naš odnos ne može više da bude bez dodira i tada smo se dodirnuli.

Zaprosio me ljubavnik Milorad Pavić

Znali smo da ne možemo da budemo ljubavnici. Nije to bilo pošteno ni prema nama ni prema našim porodicama, a i znali smo da je tako jaku vezu nemoguće održavati kao tajnu. Te noći u Nišu shvatili smo, posle pet godina, da više to ne možemo da krijemo sami od sebe. Sve je bilo na distanci mnogo godina, a onda je buknulo. On me je zaprosio, ali nisam mogla da izađem iz braka jer sam imala malo dete, od četiri godine – rekla je Jasmina za „Gloriju“.

A on je već imao odraslu decu: ćerku od 27 i sina od 31. Osim toga, ja sam imala dobar brak i rekla sam Miloradu: ‘Ja to ne mogu.’ Tokom tih meseci, od decembra 1991. do aprila 1992, bilo je jasno da ipak moram da se otkinem od svog bivšeg života. Onda je on pozvao moju mamu, otišli smo na večeru i tada me je zaprosio.

Moj razvod je trajao vrlo kratko, a njegov četiri godine. Branka Pavić nije bila rada da se to ikakvim dogovorom reši. Sada nema svedoka da mi to potvrde, ali mislim da je taj brak i bez mene bio gotov. Njegova supruga, istoričarka umetnosti, teško je to podnela. A Milorad je njoj sve ostavio. On ju je obezbedio, ne samo decu nego i širu porodicu. Uvek je brinuo da svi budu zadovoljni. Putujući s njim, imala sam spisak lekova i svih potrepština, od praškova do parfema, kome šta treba da se kupi.

Početak zajedničkog života

– On je izašao iz braka i poneo je samo rukopise, pisaću mašinu i neka lična dokumenta. Iznajmili smo stan u tadašnjoj Ulici Georgija Dimitrova, tačno preko puta Tašmajdanskog parka, gde je sada Pavićev spomenik. Nismo imali ništa, kupili smo rešo, plastični sto, stolice… Užasno smo se osećali tada. Sve je to bilo toliko teško i toliko prevratnički, na toliko nivoa prevratnički da ne želim da se sećam. Mi nismo znali da li ćemo umeti da živimo zajedno, jer jedno je ljubav i literatura, a drugo je stvarni život. Mislila sam da neću izdržati taj život s Pavićem jer je on posvećen poslu. Imao je vojnički način života kad je rad bio u pitanju.

– Sećam se, 1992. umro je Borislav Pekić i Milorad je došao kući s nekog sastanka. Bio je pijan i plakao je. Ja sam bila zaprepašćena, vidim moj bog plače, a i prvi put ga vidim pijanog, a on kaže: ‘Umro je Pekić, a trebalo je da umrem ja’. Ni danas mi nije jasno zašto je to rekao, osim što znam da je mnogo voleo Pekića. Ma sve je to bilo divno i strašno. Venčali smo tek 1996, kad je završena brakorazvodna parnica. Žalili smo se Kaporovima kako nikako da se okonča taj proces. Onda je Moma rekao: ‘Slušaj, Mišo, obuci odelo, stavi kravatu, napravi sendvič, sedi na klupu i nemoj da izlaziš iz suda dok ne dobiješ papir – rekla je Jasmina.

– Milorad Pavić je bio zbunjen: ‘Sve je to u redu, ali ja ne jedem sendviče.’ Ipak, sutradan se obukao, ja sam mu spremila sendvič, otišao je u sud i dobio papir. Već sledeće nedelje smo se venčali u ovoj sobi, gde sada sedimo. Jedino nisam znala da li treba moj sin da prisustvuje, imao je osam godina.

Ipak nije. Želeli smo da se venčamo i u crkvi, ali ona ne toleriše toliku razliku u godinama, a nas je delila 31 godina. Moj bivši muž Zoran Mihajlović u stvari je kriv za sve. Kupio mi je za jednu Novu godinu ‘Hazarski rečnik’. Dugo nismo mogli da je kupimo, bila nam je skupa. Imam i sad ovde tu knjigu s njegovom posvetom, kojoj je i Milorad Pavić dodao svoju posvetu.

– Moj muž je bio posmatrač te ljubavi, tako da nije bilo veliko iznenađenje kad sam rekla da se to desilo. Imala sam sreću da su mi oba muža bila gospoda. Oni su se zbližili 1999, kad je bilo bombardovanje. Bila sam razapeta kako da pomirim oca deteta, muža, dete i majku, u čije atomsko sklonište smo odlazili. Moj sin je pripao ocu, tako smo dogovorili, jer ako se stara o sinu, ne može da bude mobilisan.

Živeli smo svi zajedno nekoliko meseci

Posle nekoliko noći u skloništu Pavić je rekao: ‘Ja ovde neću da umrem, najbolje i da dete i Zoran pređu kod nas.’ Tako smo svi zajedno živeli ovde nekoliko meseci. Posle su obojica dolazili na sve porodične svetkovine. Ali u mojoj široj porodici nisu tolerisali to što sam se razvela. Nije me mnogo doticalo to što su me stavili na stub srama jer sam bila toliko zaljubljena, u stvari, mi smo bili toliko opsednuti svih tih godina koje smo proveli zajedno, to je bilo totalno zavođenje, mi smo se neprestano takmičili i zavodili – rekla je Jasmina za „Gloriju“.

– Meni je Milorad Pavić bio dovoljan na svim ravnima. Ništa mi nije falilo, apsolutno ništa. S njim je bilo veoma zabavno i ta njegova duhovitost, to zasmejavanje, samoironija, to me čak spaslo. Ja se smejem i kad idem na grob, zamišljam ga kako priča: ‘A evo mi je Olja, gde si, Olja, šta će nam sad ovaj Slobodan Jovanović, ali dobro, neka ga…’ I kako govori za spomenik: ‘Evo, opet su me ove ptice uneredile, jesam li govorio da bista uvek mora da ima šešir.’“

Jedan od najprevođenijih srpskih pisaca rođen je 1929. godine u Beogradu. Imao je veselo detinjstvo, okružen velikim brojem životinja i sa dosta fiskulture, koju je mrzeo. Njegov otac je prvi u Srbiji napisao pravila za košarku. Majka je bila profesor filozofije, a otac profesor slikarstva, ali su bili i profesori fizičkog.

– Imali su u kući vratilo i njegova mama je do same smrti u 93. godini visila na njemu. Milorad Pavić je govorio da ne može da oprosti ocu što stalno počinje neke kuće koje ne završava i što ga tera na fiskulturu, a njemu otac nije oprostio što je pisac, stideo se tog neozbiljnog sinovljevog zanimanja. Dok mi Jasmina pokazuje vratilo koje je kod njih imalo više ukrasnu ulogu, konstatujemo kako im je poziv pisca ipak doneo buran život.

Putovanja i knjige

– Mnogo smo putovali, mnogo ljudi sretali i mnogo me je podržavao da pišem. A vrlo je teška bila odluka da pored jednog svetski slavnog pisca i ja pišem beletristiku. Često sam bila vrlo usamljena jer je Milorad Pavić dosta vremena provodio sa svojim junakinjama, a one su bile raskošne.

Bila sam ljubomorna na njih. I kad je pisao ‘Drugo telo’, koje je meni posvećeno, opet sam bila ljubomorna. Kaže: ‘Sad si ti glavna junakinja i opet si ljubomorna. Ženama nikad nije dosta ljubavi.’ Nikad me nije kritikovao, i to mi je bilo jako žao, bio je mnogo zaljubljen u mene i njemu se sviđalo sve što napišem. U tome nisam imala nikakve pomoći od njega. Eventualno bi našao da fali zarez ili da je ispalo neko slovo, i to bi bilo sve. A ja sam bila nemilosrdna prema njemu.

Imao je gvozdenu disciplinu kad je pisanje u pitanju. On je uvek spavao po podne, bar malo, i govorio je da je uspeo da uradi toliko mnogo jer je od jednog dana pravio dva. Pisao je tokom celog dana, a pred završetak svakog romana izgledao je kao čovek koji je spreman za Hitnu pomoć.

Predanost pisanju

– Nekoliko puta smo i zvali Hitnu, a oni kažu: ‘A Pavić opet završava roman, stižemo.’ Mada je pričao da je to ništa prema onome kad je završio ‘Hazarski rečnik’, bukvalno je tri godine bio bolestan. Tada je dobio dijabetes. Osim toga, bio je ozbiljan srčani bolesnik. Pisao je teško i kad posle godinu dana kaže: ‘Evo, završio sam’, to je značilo da će bar još godinu dana raditi na knjizi.

Svaku svoju rečenicu je proveravao kako zvuči kad se pročita. On nikad nigde nije kasnio i kod njega nije bilo boemštine. Njegov najveći porok je bila lula, čak je jednom imao i trovanje duvanom na nekoj književnoj turi u Nemačkoj. Voleo je da popije i da jede, onako gurmanski. Nije kuvao, čak su i ti recepti u njegovim knjigama proizvod mašte jer su neke žene pokušavale da spremaju po njima, ali to nije bilo uspešno.

Pavićeve navike

– Kapor je jednom rekao: ‘Bre, Mišo, svi misle da ti jedeš samo šatobrijan. Ko bi rekao da vi jedete i pasulj s lukom prepečenim na ringli.’ Garderoba mu je bila važna, želeo da bude obučen barokno. Barok mu je, inače, bio veoma važan, i ako sam, recimo, uveče mnogo tužna, onda bi mi on držao predavanje o nameštaju u baroku, tačno 45 minuta je trajao čas.

Da je mogao, izgledao bi kao Dositej Obradović. Iako je govorio da mu kuća nije potrebna, samo jedna sveščica, voleo je luksuz. Zato nas nisu mnogo voleli ovde jer smo držali do toga šta pijemo, jedemo, kako se oblačimo, držali smo do tog nekog gospodstva. Imao je veliku strast prema lepoti. Nije to bio snobizam.

– Mnogo je voleo da me oblači, a to što je on birao meni se sviđalo. Mnogo mu hvala na tome, jedan je od retkih muškaraca koji je imao taj dar. Sećam se, odemo u neki butik u Parizu, on sedne i traži šta će da mi obuku, a ja kao neka manekenka izlazim i šetam, a on uživa. Skoro sam našla neku bundu koju mi je kupio, to je kao iz ‘Evgenija Onjegina’, preteška, ne može da se nosi. On je najiskrenije uživao u ženama. Stalno je govorio da je za pisca važno da ima i muški i ženski princip, i da je ‘Ilijadu’ napisao muškarac, a ‘Odiseju’ žena. Obožavali smo muzeje i kad bismo završili sve poslove, išli smo po galerijama, voleli smo tu ‘energiju slike’, to nas je odmaralo.

Bio je i štedljiv i rasipnik

– Ja sam bila ta koja je odlučivala kad će da se zaključa kasa. A kad je bilo poziva za novine, to je bio božanstveno. Jednom su ga zvali iz ruskog Plejboja i ponudili da napiše 4.000 karaktera za hiljadu evra. Ja sam se silno obradovala, a on kaže: ‘Ma, ne mogu da se zamlaćujem.’

Kažem: ‘Evo ja ću umesto tebe, samo da zaradimo pare’, ali nije hteo da me pusti. On je bio ili štedljiv, ili rasipnik, nikad nešto između. A i ja sam slična. Nije mi bilo jasno zašto u Parizu štedimo na taksiju, a na večeru potrošimo basnoslovno. Želela sam da do te večere stignem taksijem, a ne metroom, ali on je imao te neke blokade.

Devedesetih smo bili štedljiviji, mislili smo na porodice, mnogo je išlo novca na lečenje njegove ćerke Jelene, ravno vrednosti Nobelove nagrade, milion dolara. Ta njena teška depresija je podrazumevala da ne može da vodi računa o novcu. Naravno da je teško ocu da bilo šta uskrati detetu. Ja se deset godina nisam mešala u te odnose. Tek posle dvehiljadite smo sebi dali malo oduška. Bilo mi je dojadilo da idemo samo na književne večeri i ono što je bio posao, pa smo imali i neka putovanja samo za nas.

Njegov život bio je slikan burnim prijateljstvima i prikrivenim neprijateljstvima

– Družili smo se sa Šobajićima i u Beogradu i Parizu, Kaporovima, Verom i Vladom Bajac, koji su bili naše komšije, mnogo savremenika nam je prošlo kroz kuću. Ali posle njegove smrti ni sa jednim od naših prijatelja nisam više u kontaktu. To mi je baš bilo šokantno. Dolazio nam je Selenić, mnogo ga je Milorad Pavić voleo, družili smo se sa Ćirilovim, Marom i Bogoljubom Karićem, Momirovićima.

Milorad Pavić je voleo bračne parove koji su preduzetnici, industrijalci, ljude koji imaju porodični biznis, zato je prešao u izdavačku kuću ‘Dereta’. Družio se s Desankom Maksimović i bio je mnogo srećan kad je jednom došla na neku kamernu pozorišnu predstavu. U mladosti se družio s Mijom Pavlovićem i Vaskom Popom, znali su da se napiju i onda se potuku zbog neke pesme.

Oni su ga uputili u svet alkohola. Dosta smo razgovarali sa Antonijem Isakovićem, koji je uvek pričao o knjigama. Stalno su oko nas bili parovi koji su uživali u svom braku. U Parizu smo se družili sa Alenom Boskeom i njegovom ženom.

– Milorad Pavić je znao da kaže: ‘Divno ćemo se provesti kod njih, ali jedino nećemo dobro jesti jer je ona Engleskinja.’ Nije kontaktirao s Danilom Kišom iako su jedno vreme bili u Francuskoj u istom periodu, ali tu je bila neka surevnjivost. Nisu komunicirali. Očito da je kod dva najprevođenija pisca morala da proradi sujeta.