Interesantna je priča kako je Boda postao glumac.
To je poslužilo kao povod za razgovor sa glumcem, u kojem je on otkrio niz zanimljivih pojedinosti iz svoje biografije. Govorio je o tome kako je na početku više bio privržen muzici, ali i kako je izgledao njegov napredak u svetu glume. Tekst koji je izvorno objavljen u „TV Novostima“ prenosimo u celosti:
– Da nije pristao da po cenu uloge promeni svoj prepoznatljivi imidž i ošiša se na „keca“. Boda Ninković možda danas ne bi bio u filmu „Normalni ljudi“ Olega Novkovića. Šekspirovska dilema – šišanje ili ne – nestala je kada je pročitao scenario, i u njemu ulogu Baneta, vlasnika kafića. Za lik Baneta, kaže, nije bilo teško naći uzore, jer je baš takvih ličnosti, u poslednjih petnaestak godina, oko nas bilo i previše. Produkt su našeg vremena, čudnih okolnosti i načina razmišljanja, kada je najveći ljudski kvalitet – snaći se. Dakle, snaći se, bez obzira na posledice i cenu, ili kako to Bane kaže u svojoj filozoviji: „Prvo ti nekog zezneš, pa onda tebe neko zezne, pa tako ide u krug.
I pre premijere i prvog gledanja filma, Ninković je bio zadovoljan učinjenim jer je imao priliku da odigra ulogu koja se razlikovala od svih prethodnih.
EVO KAKO JE BODA POSTAO GLUMAC
– Pre filma, muzika mi je bila osnovna vokacija, jer sam se ugledao na brata LJubu. On to interesovanje nije shvatao ozbiljno jer me je jako zanimao i fudbal. A ja sam tajno uzimao gitaru, mučio se kao levoruk, jer nisam menjao raspored žica da on ne bi primetio… Tako sam naučio da sviram – i to kontra. U leto ’72 godine, kada sam pao na prvoj godini, u tehničkoj školi, otišao sam na letovanje u Makarsku i tamo se slučajno takmičio kao pevač amater. Sa „Odisejom“ Lea Martina osvojio sam drugo mesto po mišljenju žirija (u kojem je sedeo i Leo Martin) i prvu nagradu publike. Sav srećan, sa fotografijom kao dokazom, šokirao sam roditelje po povratku kući. Plašilo ih je da će im muzika oteti i drugo sina. Iduće godine prvi gimnazije završio sam zamalo kao odlikaš.
-To leto pamtim po svom prvom javnom nastupu u emisiji „Veče uz radio“ Nikole Karaklajića. Definitivno sam bio inficiran muzikom. Ponavljao sam i drugi gimnazije. Nastao je haos. Postao sam član već poznate grupe „Kameni cvet“, radio songove za amatersku predstavu „Kralj Ibi“. Na jednu od proba ušao sam i rekao: „Kralj je stigao!“ LJudima se to dopalo. I meni. Dobijao sam manje uloge, sve do „Mandragole“ u kojoj sam dobio jednu od glavnih. To je donelo i neke nagrade. Bio je to lep period amaterske igre. Na jedvite jade sam završio gimnaziju. Po preporuci prijatelja, reditelja Branka Čubrilovića, otišao sam na prijemni primljen u klasu Milenka Maričića. Akademija je bila nešto drugo, škola koja ima svoja pravila, a ja sam već za dve nedelje shvatio da nisam spreman da se prilagođavam klišeima…
