Strah od neprijatne tišine, potreba za validacijom drugih ili nedostatak samosvesti su neki od najčešćih razloga za deljenje previše informacija, bilo da je o sebi ili drugima. Ipak, ovu lošu naviku može biti teško iskoreniti, pogotovo ako se često „zanesemo“ u priči. Sledeći primeri mogu biti znakovi da je vreme preispitati svoje verblane, ali i neverbalne komunikativne veštine:
Objave na društvenim mrežama
Osobe koje svakodnevno objavljuju delove iz svog života, uvek obaveštavaju prijatelje/pratioce gde se nalaze, šta rade, šta osećaju, oni koji dele privatne detalje o ljubavnom životu i sl. mogu biti neki od primera ljudi koji dele previše sadržaja/informacija.
Onlajn profili služe za deljenje pojedinih delova života sa drugima, ali uvek postoji određena granica na koju je dobro obraćati pažnju. Društvene mreže ne bi trebalo da budu „javni dnevnik“, ne samo zbog kvarenja ličnog utiska, već i zbog sopstvene sigurnosti.
Deljenje previše detalja o ljubavnoj vezi sa porodicom/prijateljima
U redu je povremeno tražiti savet vezan za ljubav od bliske osobe kojoj verujemo, pogotovo kada nismo sigurni u sopstvene emocije i treba nam drugačija perspektiva. Ipak, postoje određene temei razgovori koje bi trebalo da ostanu isključivo između partnera, pogotovo ako su seksualne prirode. Najbolje je direktno pitati voljenu osobu koje vrste problema bi trebalo da se rešavaju u privatnosti, kako ne bi došlo do nesporazuma ili ozbiljnijeg konflikta. Emotivna veza do koje nam je stalo ne bi trebalo da postane zabavna tema za tračarenje.
Deljenje tuđih informacija bez dozvole
Navedeni primer može imati mnoštvo izuzetaka, jer sve zavisi od situacije i prirode odnosa. U većini slučajeva je moguće razaznati kada je prikladno pričati o tuđoj situaciji/životu, pogotovo ako je u pitanju neko iz istog kruga prijatelja ili poznanika. Međutim, kada nismo poptuno sigurni da li je u redu deliti određenu informaciju i intuicija nas zaustavlja, onda je bolje prećutati i poštovati privatnost drugih.
Pričanje sa ljudima koje ne poznajemo dovoljno dobro
Mnogi izbegavaju ćutanje, jer tišina u društvu ume biti veoma neprijatna, pogotovo kada nismo bliski sa drugom osobom. Tada dolazi do traženja teme za razgovor i može se desiti da počnemo deliti priče i detalje iz sopstvenog života. Određeni razgovori mogu biti sasvim prikladni i „spasiti“ nas od ćutanja, ali vrlo je važno znati s kime pričamo, o čemu pričamo i posmatrati kako osoba reaguje.
Ponekada, druga strana može dati veoma jasne (neverbalne) znakove da joj je neprijatno zbog teme o kojoj se razgovara (izbegavanje kontakta očima, ćutanje, kratki i „nezainteresovani“ odgovori). Kada primetimo da druga strana ne reaguje kako smo možda želeli, onda je najbolje obustaviti razgovor.
Međutim, može se desiti da druga osoba pozitivno reaguje i pomno sluša detalje o našem životu, ali to i dalje ne znači da bi trebalo da ih delimo. Mnogi ljudi uživaju dok slušaju šta se dešava u životu drugih, bilo da je u potivinom ili negativnom kontekstu. Neizbežno je pričati o drugim ljudima i deliti informacije o sebi, jer su ljudi ipak socijalna bića, ali potrebno je znati granicu. Da li nam je osoba bliska? Da li stvari koje delimo sa njima mogu čak biti iskorišćene protiv nas? U zavisnosti od situacije/odnosa, da li je razgovor prikladan?
Šta uraditi nakon identifikovanja problema
Za početak je najbolje napraviti pauzu pre nego što počnemo da delimo informacije o sebi ili drugima. Zatim je važno zpitati se zašto imamo potrebu da kažemo određene stvari ili zašto osećamo zadovoljstvo kada intimnije delove života prikazujemo na internetu. Da li je u pitanju traženje pažnje drugih i zavisnost od tuđih mišljenja? Da li je razlog nedostatak socijalne ili emotivne inteligencije ili čak usamljenost?
Kada se dođe do odgovora, što može biti neprijatno iskustvo koje traje, jer se suočavamo sa sopstvenim manama, onda je neophodno aktivno pokušavati promeniti stil komunikacije. Misterija i privatnost su luksuz u današnjem vremenu, kada čuvanje određenih stvari zbog sebe zbog razvoja tehnologije može delovati nemoguće.