Danilo Kiš, veliki umetnik i pisac, čovek koji je ostavio dubok trag u domaćoj književnosti, ali je život prema njemu bio okrutan.
Naš veliki pisac, pripovedač, esejista i pesnik Danilo Kiš, rođen je Subotici 1935. godine. Još kao dete, pokazivao je veliki talenat za pisanje. Poznavao je mnoge strane jezike, a naročito francuski i mađarski jezik, sa kojih je još kao momak prevodio razna poznata dela svetske književnosti.
Kišova majka je bila poreklom sa Cetinja, poticala je iz ratničke porodice, a po nekim predanjima baba po majci je žena koja je uspela da odseče glavu Turčinu – nasilniku. Iz nekih pisama Kišovog oca, njihovi preci su bili trgovci guščijim perjem, koji su naselili prostore Mađarske, iz koje kasnije bivaju proterani.
Već u ranom detinjstvu, Danilo Kiš je prošao kroz pakao Drugog svetskog rata. Iako je zakon tada nalagao da u mešovitim brakovima sin pripada očevoj veri, a ćerka pak majčinoj, Kiša su krstili po pravoslavnim običajima u Uspenjskoj crkvi u Novom Sadu, kada mu je bilo pet godina.
“Sveštenik mi sipa vodu na teme, ja tražim pogledom svoju majku koja me je začas prepustila brizi krsnog kuma; miris tamjana, zapevanje sveštenika, treperenje sveća, lica svetaca na ikonama”, priseća se Kiš.
Čitavu dalju sudbinu velikog pisca odredio je Drugi svetski rat.
“Postojali su izvesni predznaci, a pre svega naše učestale promene adrese. Seleći se iz jedne ulice u drugu, iz boljeg stana u sve gori, moj otac nije sledio samo logiku svog finansijskog kraha, nego se, pre svega ponadao da će time uspeti, sa malo sreće da prođe za autentičnog Arijevca.”
Kiš se priseća i dana kada je njegov otac prvi put odveden na streljanje:
“Panorama zaleđenog Dunava… U ledu je, kao zasečena u staklenu masu, probijena velika rupa; preko rupe prebačena je daska trambuline. Naokolo vojnici; na brkovima im se nahvatala slana, iz nozdrva im izbija para. Iz pravca kabina pojavljuje se jedna mlada žena, gola; drži za ruku devojčicu. I devojčica je gola. Koža im je crvenomodra od hladnoće. Vojnici ih guraju na dasku od trambuline. Pucaju im u teme ili ih probadaju bajonetima. Žrtve padaju u tamnozelenu vodu Dunava. Jedan ih civil gura čakljom pod led…”
Prema pisanju Sanje Domazet, Kišovog oca je tih dana spasilo samo čudo da ostane živ. Jedan od otvora je bio začepljen leševima, te je Eduard – Danilov otac pukom srećom preživeo.
Kamile sa Balkana! Zvuči neverovatno: Živele su na području Srbije, a kralj Milutin celo krdo poklonio jednom manastiru
Međutim, smrt ga, ipak neće zaobići. Godine 1944. Nemci ga odvode u Aušvic, iz koga se nikada neće vratiti.
Detinjstvo velikog pisca i pesnika obeležio je još jedan događaj:
Danilo Kiš, prkosan mladić, odbijao je da nosi zvezdu, iako su nemački zakoni drukčije nalagali, u njima je bilo jasno definisano da sin mora uzeti očevu veru.
Kasnije je Danilova majka, koja se inače bavila krojenjem, na svojoj singerici sašila dve Davidove zvezde – manju i veću.
“Stajali smo pred njom, moj otac i ja, ukrućeni kao na probi odela, a ona je sa čiodama među usnama, premeštala zvezde gore-dole po reverima naših kaputa. Da li je moj otac smogao hrabrosti da u mom slučaju pređe preko naredbe vlasti ili je, zahvaljujući mom krštenju uspeo da nađe rupu u zakonu, ne znam. Ta žuta zvezda, nalik na maslačak, još dugo je stajala u fioci šivaće mašine među šarenim koncima, krpicama i dugmadima; no, osim tog dana na ‘generalnoj probi’, nikad je više nisam stavio”, priseća se Kiš.
Intervju
U jednom od kasnijih intervjua Kiš će ispričati, kako su se njegova sestra Danica i on, kao deca pretvarali da spavaju, te su uspeli da čuju razgovor roditelja, koji su ipak odlučili da im više ne stavljaju zvezde.
Nešto što je takođe manje poznato vezano za život Danila Kiša je to da je još u ranoj mladosti pokazivao sklonost prema muzici, gde je takođe postizao česte uspehe, svirajući violinu. Obožavao je klasičnu muziku, a neretko je umeo da zasvira i melodije ciganske muzike.
Kroz njegov život prošao je veliki broj ljudi iz raznih sfera, a sa nekim od njih sklopio je i neraskidiva prijateljstva. Borislav Pekić, Branko Miljković, Filip David, kao i poznata glumica Sonja Savić, samo su neki iz široke lepeze Kišovih prijatelja.
U svojoj pesmi „Filigranski pločnici“ sa istoimenog albuma, Branimir Džoni Štulić pravi osvrt na Kišovo stvaralaštvo, te u jednom od stihova pominje njegovo delo „Grobnica za Borisa“
Nakon rata, Danilo Kiš završio je Gimnaziju, a zatim i diplomirao svetsku književnost.
Prevodio je mnoge pisce: Endrea Adijam Cvetajevu, Apolinera, Kenoa, Jasenjina, Bloka, Molijera…
Kiš takođe piše o svojim opsesijama:
“Opsednut sam iskustvom iz detinjstva, holokaustom, nestankom oca, uspomenama na rano detinjstvo. Morao sam da se oslobodim te opsesije. Zato sam pisao. A kada se pedesetih-šezdesetih godina počelo govoriti o komunističkim logorima- gulazima- čije su postojanje franscuski intelektualci negirali, tada sam postao opsednut tom temom.
Danima i noćima sam o tome diskutovao. Iz te opsesije nastala je “Grobnica za Borisa Davidoviča”. A sa godinama je počela da me opseda smrt u vidu Erosa i Tanatosa. Ta opsesija je, pre svega, prisutna u mojoj poslednjoj knjizi “Enciklopedija mrtvih”.
U jednom od svojih poslednjih intervjua Danilo Kiš priča kako je toliko sebe dao u poslednjim delima, da je imao snažan predosećaj da će se razboliti, te da je nemoguće da iz svega toga izađe bez teške bolesti.
Kiš nikada nije do kraja bio prihvaćen u domaćoj knjižnjvnosti iako je u skoro celom svetu bio izuzetno cenjen. Živeo je na relaciji Beograd-Pariz.
Dok je pisao “Enciklopediju mrtvih” obistinile su se njegove slutnje, oboleo je od raka pluća. Umro je u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Iza njega je ostao veliki broj dela, koja će čitati nadolazeće generacije.
