Ivanka Živković je rođena u uglednoj građanskoj porodici u Beogradu 1936. godine i čitav svoj život je posvetila drugima. Kulturnom nasleđu svog naroda, generacijama studenata, kolegama i prijateljima.
Ivanku, pre nego što bi se njena markantna silueta pojavila u vidokrugu, najavljivao je obično oblak aromatične kombinacije duvana i parfema uz zvuk sličan praporcima. Teški nakit koji raskošno krasi vrat i ruke.
Ivanka je bila umetnica, ali ne samo slikarka
Pored slikarstva Živkovićeva se bavila konzervatorskim i restauratorskim radovima na našim važnim spomenicima kulture. Živopisu crkava i manastira poput crkve u selu Borač, Jošanice, Ramaće, Koporina, Pustinje, Krnjeva. Zatim u Gornjaku, Sisojevacu, Beloj crkvi Karanskoj, te crkve Sv. Petra u Rasu, Sopoćanima, Pećkoj patrijaršiji, Mileševi itd.
Sa svojom ekipom je radila i van Srbije: u Stolivu, Kotoru, Reževićima, Pivi i Savini u Crnoj Gori. Te u Varaždinskim toplicama i Pavinskoj crkvi u Lepoglavi u Hrvatskoj. Kao i u Sočiju u Rusiji.
Da bi se shvatio obim posla i napora kojim su najčešće izloženi konzervatori i restauratori, ti tihi i diskretni heroji našeg vremena, trebalo bi reći da su u pitanju zdanja do kojih se obično vrlo teško dolazi. Pogotovu 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, kada se često putovalo peške ili na zaprežnim kolima. A spavalo na improvizovanoj slamarici.
Sati napornog stajanja na skeli, minuciozan rad uz vlagu i ekstremne uslove, neretko oholu monašku surevnjivost, brusili su karakter ove žene- Žene borca čija je delatnost bila svojevrsna misija zaštite kulturne baštine od propadanja.
Pored toga, Galerija fresaka u Beogradu baštini nekoliko izvanrednih Ivankinih kopija na platnu. Koje je izradila po originalima na samim lokalitetima.
Istovremeno, kao profesorka na Fakultetu likovnih umetnosti gde je predavala od sredine sedamdesetih do 2002 godine. Ona je svoje iskustvo slikara-praktičara prenosila generacijama studenata.
Neki od njih su imali tu priliku da budu deo tima radeći i usavršavajući se na terenu. Na gore pomenutim crkvama i manastirima.
Slikarstvo
Što se slikarstva tiče, Ivankin opus šezdesetih godina obeležen je apstraktnim idiomom muklih boja i snažne teksture, mogući uticaj nešto starijih drugova iz klase kod profesora Nedeljka Gvozdenovića: Žike Turinskog, Šilje Todorovića, Zorana Pavlovića i Branka Protića.
Njen opus se tada nije našao uvršten u grupu beogradskih enformelista iako je po svim kriterijumima to zasluživao.
Ipak i pored propusta koje je naša sredina pokazala generalno prema stvaralaštvu Ivanke Živković, ona nastavlja da decenijama predano stvara, usredsređena na posao, na svakodnevni odlazak u atelje koliko joj je to zdravlje dozvoljavalo i izlaže svoje radove tamo gde su je uvažavali i sa dobrodošlicom primali.
Za slikara najvažnija komponenta staralaštva jeste upravo ta unutrašnja komunikacija sa samim sobom, koja se odvija na svakodnevnom nivou.
Ivanka je, iako bolesna uspevala da je održi kao neku vrstu duhovne higijene koja učvršćuje unutrašnje biće, da uranjajući u kreativni čin pronađe utočište i spokoj, osećanje da je životu vraćen smisao i poredak.
Harizmatična, omiljena među kolegama i studentima, Ivanka Živković je obavljala i rukovodeće dužnosti prodekana i dekana na Fakultetu likovnih umetnosti, pa je tako obeležila veoma široko područje komplementarnih delatnosti, pokazujući sopstvenim pregalaštvom, iskustvom i talentom kako se za umetnost živi i ostavlja svojoj zemlji i budućim generacijama nasleđe vredno divljenja.
