Dragan Nikolić je izjavio da se nikada nije libio da preuzme rizik, te je uvek sam snimao scene u kakvima umesto glumaca obično nastupaju kaskaderi.
Tekst prenosimo u kom govori Dragan Nikolić prenosimo:
– Verovatno me je Bog oduvek simpatisao kad sam, eto, zdrav i čitav doživeo i ovaj dan. Nestašan sam bio i ostao, priznajem, i u čisto fizičkom smislu, a i u onom duhovnom. Najčešće sam baksuza lično izazivao, a postoje i dan, nedelje, pa i godine, kad sve ide nizbrdo. A mnogi su me baksuzi i dobrovoljno spopadali. Bilo je toga i previše onih godina u vreme snimanja „Seoba“. Kad su carovali baksuzi u ljudskom obliku. Muka mi je da se tog smutnog doba sećam i trudim se svim silama da sve zaboravim. Bile su to možda i neke moje najsnažnije, i u ličnom i umetničkom smisli najzrelije godine.
Beše to moja velika, životna uloga, veliki projekt, u koji sam mnogo investirao i uložio sebe. Onemogućeno mi je da radim druge poslove pa sam najzreliju svoju energiju tako proćerdao i profućkao. Dobio sam ipak na nekom iskustvu ukoliko uopšte imam vremena da to iskustvo iskoristim.
Kad sam snimao „Otpisane“ u jednoj staroj električnoj centrali, gde je bilo ruševina s nekim gvozdenim konstrukcijama, trebalo je da pređem po gvozdenoj štangli, širokoj dvadeset centimetara, a dugačkoj dvadeset metara, između dve ruševine nad prostorom koji je zjapio u dubini preko trideset metara. Pošto je kaskader koji je dublirao Stevu Žigona kao zloglasnog kao zloglasnog Krigera, prešao tu štanglu, upitao me je Aca Đorđević da li lično hoću da pređem. Rekao sam: – Da, kako da ne!
Pošto sam video svog druga kaskadera Pigija kako je lako prešao krenuo sam kao od šale. Negde na pola, na toj večno surovoj tački svih puteva, posumnjao sam da ću moći da stignem preko, i zadrhtao. Konstatovali su to i svi u ekipi što me je još više iznerviralo, pa sam čučnuo, obgrlio šipku i pozvao u pomoć. Osetio sam da sam u opasnosti pošto dole nije bilo nikakve mreže, i da sam se okliznuo, nikad više…
