Duško Trifunović je bio istaknuti jugoslovenski književnik, dokazani pesnik i muzički tekstopisac. Bio je čovek iz naroda i čovek sa dušom.
Za života je objavio oko dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Prvu pesmu je izdao sa dvadeset dve godine, nakon povratka iz vojske.
Duško je svojim životom i delom u neku ruku predstavljao spoj nespojivog. Bio je po zanimanju bravar, po uverenju utopista i populista, a po ličnom izboru i načinu poimanja života i stvarnosti jednostavno čovek.
On je u svojim pesmama, jednostavnim rečnikom, ali opet u svom stilu, šeretski pakovao dvosmislenost u stihove. Tako recimo, u pesmi : „Šta bi dao“ pesnik piše strofu koja u prvi mah bezazleno opisuje teret koji neizostavno ide uz slavu i popularnost. Međutim, ako malo zagrebemo ispod površine, ovi stihovi bi dobili jednu novu dimenziju:
„Šta bi dao da možeš ovako
Dići ruke a puk da te slijedi
Dal’ bi i ti u svom srcu plak’o
Kao što se moje srce ledi“
Stihove ove, kao i veliki broj drugih Duškovih pesama obradio je Goran Bregović. Uradivši muziku i aranžmane za ove pesme, Bregović je sa „Bijelim dugmetom“ napravio priču koja je izazvala veliki odjek u Jugoslaviji 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Na dugmetovom repertoaru su se našle i pesme: „Ima neka tajna veza“, „Glavni junak jedne knjige“, „Pristao sam biću sve što hoće“ itd.
Pesme pretočene u muziku
Nije samo Goran Bregović stvarao muzičke hitove od Duškovih pesama. U ovoj priči je impozantan broj izvođača, kako pop-rok scene, tako i zabavne muzike. A neki od njih su: Zdravko Čolić, Seid Memić – Vajta, Indexi, Teška industrija, Neda Ukraden, Željko Joksimović itd. Inače, svim navedenim muzičarima Duško je poklanjao svoje pesme, odbijajući bilo kakvu novčanu naknadu.
Duško je kao dvadesetčetverogodišnji mladić doselio u Sarajevo. Živeo je i stvarao u ovom gradu. U njemu je sazrevao kao čovek i kao pesnik. Na sarajevskom tlu je napisao veliki broj pesama i knjiga poezije. A u ovom gradu je živeo sve do 1992. godine i izbijanja građanskog rata.
Duško Trifunović je nakon izbijanja rata izbegao iz Sarajava. A kasnije je napravio kratak osvrt na prethodna dešavanja u ovom gradu. Često je imao običaj da kaže, u sebi svojstvenom maniru: „Ja nisam izbjeglica, ja sam izmaglica“
Njegovi stihovi „Po meni se ništa neće zvati“ su se na žalost obistinili. Po njemu se zaista ništa ne zove. I da, u ovom gradu se zaista po njemu ništa i neće zvati.
Izbeglištvo
Postoji priča vezana za njegovo izbeglištvo, koju prenose i potvrđuju ljudi sa raznih strana, kao i jedan deo domaćih medija. Po dolasku u Novi Sad ’92. godine Trifunović nije imao ni kučeta ni mačeta. Sve što je imalo bilo kakvu materijalnu vrednost, kao i dobar deo njegovog stvaralaštva, ostalo je u ratu pogođenom Sarajevu.
I dalje je Duško Trifunović ulicama srpske Atine koračao uzdignute glave. Šetao je Dunavskim kejom neprimetno i nenametljivo. Prkosan i ponosit kakav je bio još od mladosti. Poneki prolaznik bi mu prišao, poneko bi mu na određen način i pomogao. Iako on ni od koga ništa nije ni tražio.
Period lutanja
Zaboravljen od svih, Duško je kopnio potucajući se po parkovima, basamacima i gradskim klupama. Kako je sam tvrdio u jednom od svojih poslednjih intervjua, najteže mu je padala noć.
Ipak, setio se Trifunović, da ipak nije sasvim sam. Da ima daljeg rođaka negde blizu železnice. Kada ga je pronašao i zatražio pomoć, ovaj ga je odveo u vagon voza, koji se tih dana nije saobraćao. Useli se tako slavni pesnik u vagon. Al’ da čovek ne poveruje, jedno jutro se probudi u Baru. Shvativši gde je i o čemu se radi, Dušku nije preostajalo ništa drugo nego da iskoristi mogućnost da kao izbeglica izvadi besplatnu voznu kartu.
Tako je nastavio danju lutati gradom, a noću ili ostajati u Novom Sadu, u vagonu, ili istim putovati za Bar. Zavisno od dana i voznog rasporeda. Tako je Trifunović često prelazio kilometre, a da se pritom nije mrdao iz vagona.
Možda bi ovo njegovo tužno putešestvije, a ujedno i sramotu društva najbolje objasnili stihovi jednog našeg muzičara i tadašnjeg Duškovog sugrađanina:
„Sve o životu kad se sazna
ostane samo zločin i kazna
i samoobmana — ima pravde
i samoodbrana — nisam odavde!
Jer moja duša jasno poima
da je najteže među svojima
a duše samo toliko ima
koliko deliš s dušmanima“
Na kraju ćemo još dodati da se poznati novosadski rok kritičar Bogomir Mijatović, detaljno pozabavio likom i delom Duška Trifunovića. Iz njegovog pera je nastala knjiga: „Pamtite me po pesmama mojim“ u kojoj Mijatović pravi osvrt na celokupno Duškovo stvaralaštvo. Svaka njegova pesma je zasebno detaljnije izanalizirana. A s obzirom da je pomenuta svaka pesma iz širokog Duškovog opusa, ova knjiga je ispisana na 605 strana. A izdata je 2018. godine.
