Vilijam Sidni Porter je rođen u porodici lekara. Kada je imao tri godine, njegova majka je umrla od tuberkuloze. Sumorni, ćutljivi otac tužno je rekao: „Ti si već odrastao čovek i možeš sam da se brineš o sebi…“ Posle sahrane, otac, baka i tetka Lina, očeva sestra, pali su s nogu tražeći Vilijama.

Porter je imao dobar dom i mogao je da priušti da večera u restoranu svaki dan. Voleo je svoju mladu ženu. To je opisao kao Dela u priči „Darovi Volhova“.

U ovoj priči, Dela je prodala svoje jedino blago – prelepu dugu kosu – da bi svom voljenom mužu kupila lanac od platine za njegovo jedino blago – zlatni sat. A muž je prodao sat da kupi set skupih češljeva od kornjačevine za njenu prelepu dugu kosu kao poklon svojoj ženi.

Period prosperiteta nije dugo trajao u mladoj porodici. Atol je zatrudnela, ali njihov prvenac je živeo samo nekoliko sati. Neutešna Atol je jezala i nije mogla da se oporavi. I ko bi pomislio da će se tokom ovog teškog perioda u njegovom životu pojaviti Sarah Koleman.

Pošto je nestao iz Ostina, Porter se nadao da će sve uspeti: svekar će staviti novac u banku, slučaj pronevere će biti zatvoren, a on bi mogao da se vrati supruzi i Margaret. Uostalom, supruga mu je dala svoju jedinu vrednost, zlatni sat. On je taj sat prodao, da bi imao za put.

A šta je uradila Sara?

Izgubivši izvor prihoda, ona je naravno, otišla od njega i našla nekog bogatijeg.

Vilijam je prvo otišao u Nju Orleans, radio pod lažnim imenom kao reporter u novinama, a onda je otišao u Centralnu Ameriku – u Honduras. Tada su se tamo krili mnogi Amerikanci koji su imali problema sa zakonom. U Hondurasu je upoznao i sprijateljio se sa pljačkašem Alom Dženingsom, izuzetno radoznalom osobom.

Krajem 19. veka Al je nekoliko godina radio kao tužilac u Oklahomi, a zatim je sa dva brata osnovao advokatsku firmu u Vudvordu. Razočaran profesijom advokata, Al je napustio Vudvord, neko vreme lutao, da bi na kraju skrenuo na drugu stranu zakona. Dženingsova banda je pljačkala prodavnice, pošte i vozove.

Zajedno su putovali po Južnoj Americi, i vršili razna dela na ivici zakona. O prijateljstvu sa piscem Al je napisao knjigu „Sa O. Henrijem na dnu“.

Kada je Dženings odlučio da opljačka banku, on i Vilijam su se rastali. Tada je Vilijam putovao sam, hvatao se za bilo koji posao i strašno je žudeo za svojom suprugom. Još nije znao da je, dok je on lutao svetom ona dobila tuberkulozu.

Saznavši da mu žena umire, Porter se vratio u Ostin 23. januara 1897. i predao se sudu. Zbog stanja njegove supruge, Porter je dobio odgodu. Athol je bila srećna i činilo se kao da se bolest povukla. Zajedno sa Vilijamom odvezli su se iz grada u iznajmljenom dvosedu i nisu mogli da prestanu da razgovaraju i da se dovoljno viđaju.

Athol Porter je umrla od tuberkuloze 25. jula 1897. godine, a on je odmah uhapšen. Uglavnom, Porter nije mario. Zaslepljen od tuge, nije baš razumeo šta mu se dešava. Ništa nije pobijao, nije poricao, ćutke je sedeo i gledao ispred sebe, ne videći baš ništa. Za njega je sve bilo gotovo. Izgubio je život.

Presuda

Presuda je bila oštra: pošto je Vilijam pokušao da pobegne od pravde, osuđen je na pet godina teškog rada.

Pričale su se horor priče o osuđeničkom zatvoru Kolumbo, a one su i potvrđene. Iscrpljujući rad po 14 sati dnevno, glad, kazna. Ali imao je sreće: trebao je noćni farmaceut u zatvorskoj bolnici. Porter je bio licencirani farmaceut. Tako se zatvorenik broj 30664 oslobodio teškog rada i dobio priliku da noću piše priče.

Potpisivao ih je različitim pseudonimima i s vremena na vreme slao besplatno. Redakcija je objavila priče, a honorar je prebačen na ćerku, koja je živela kod bake i dede. Vilijam je u zatvoru proveo nešto više od tri godine i pušten je pod amnestiju. Odlučio je da će na slobodu izaći kao druga osoba – u svakom smislu.

Tako je Vilijam Porter nestao sa lica zemlje, a tako se rodio pisac O. Henri. Prema jednoj verziji, O. Henri je uzeo svoj pseudonim u čast francuskog farmaceuta Etienne Ocean Henri.

A to su bila dva potpuno različita čoveka. Vilijam Porter je bio šaljivdžija i duša svake družine– O. Henri je bio povučen, ćutljiv i generalno odvojen od društva.

Mučila ga je prošlost

Najviše se plašio da će neko saznati za njegovu zločinačku prošlost: tada će njegove priče prestati da se štampaju, pa neće moći da zarađuje za svoju ćerku. Jedna za drugom izlaze „Četiri miliona“, „Goreća lampa i srce Zapada“ i druge zbirke. Visina njegovih honorara raste, tada je postao najplaćeniji američki pisac. Likovi u delima O. Henrija su često veseli sitni lopovi, istovremeno ljubazni i čak plemeniti.

Sve je išlo dobro dok Sara Kolman nije stigla u Njujork. Jednog lepog jutra pojavila se u Vilijamovom stanu. Pre nego je došla kod njega, zapeo joj je za oko jedan novinski članak, koji je pričao o popularnom autoru kratkih priča – O. Henriju sa njegovim portretom. Sara nije imala problema da ga pronađe u Njujorku.

Konačno je našla svog dragog Vilijama! On se tako dobro skrasio ovde, dok ona, Sara jedva sastavlja kraj s krajem. Ovo nije fer. Vilijam je eksplodirao: nije ga briga kako živi Sara Kolman, odavno je među njima sve gotovo.

Sara se nasmeja: dragi Vilijam mnogo greši! Za ljude koje povezuje zajednička prošlost ništa se ne završava. Šta znači ljubav? Danas sam se odljubio, a sutra sam se ponovo zaljubio! Ona samo treba da bude uz njega legalno. Ali kako je bio tvrdoglav i odbijao da bude sa njom, Sara mu je pretila daće sutradan sve novine znati njihovu prošlost!

Ipak, on je imao šansu da sve popravi, trebao je samo da je oženi!

Smračilo mu se pred očima, činilo se da mu zemlja izmiče ispod nogu. Novinari će sutra uživati u detaljima njegovog života, blatiti ime pokojne supruge, njegovu ćerku Margaret razvlačiti po novinama, ona će saznati o svemu…

O. Henri i Sara Kolman venčali su se u Njujorku 1907. godine. Sara se preselila da živi sa njim. Tražio je i najmanju priliku da joj se ne vrati u stan, boravio kod prijatelja, mesecima živeo u hotelima. I pio je sve vreme. Nije mogao više da piše. Inspiracija ga je napustila. 1910. pisac je umro.

Pre nego što je umro, zamolio je medicinsku sestru za dve stvari: da ne pušta ženu u njegovu spavaću sobu i da ne gasi svetlo: „Neću da se vraćam kući po mraku.“ Imao je samo 47 godina…