Borislav Mihajlović Mihiz je za jednim bogato nameštenim kafanskim stolom u Novom Sadu posle uspešnog programa na Brankovom kolu rekao: „Ako za sto godina posle mene ostanu da žive samo dve moje rečenice, ja sam završio posao.“ Hteo je kazati da bi to bio njegov veličanstven trag u vremenu, veliki rezultat zbog kojeg je vredelo pisati i živeti.
„Ima trenutaka kada se odjednom vreme zaustavi i postaje večno“, rekao je Dostojevski. To su one nadvremene situacije, Vinaver bi dodao – nadljubavne, koje nas čine polubogovima. Ove godine obeležavamo stogodišnjicu rođenja Borislava Mihajlovića Mihiza, ali i četvrt veka od njegove smrti (1922-1997). No, prošlo je i nešto više od tri decenije kako je Borislav Mihajlović Mihiz, godinu za godinom, učestvovao na Brankovom kolu u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu. I sada se vreme, gle, u ovom trenutku, zaista zaustavlja i pledira za to da postane neka vrsta večnosti, jer povodom rečenoga i te kako se ima šta ispričati i svedočiti.
„Čuveni đaci Karlovačke gimnazije“
Na 18. Brankovom kolu, 1989. godine, u utorak 12. septembra (baš na moj rođendan), u Karlovačkoj gimnaziji, u 12,30 časova, u susret 200. godišnjici ove slavne škole, počeo je program „Čuveni đaci Karlovačke gimnazije“. A gosti, ni manje ni više, Borislav Mihajlović Mihiz i Dejan Medaković. Razgovor vodio Vuko Pešikan, dugogodišnji direktor Karlovačke gimnazije, strpljiv i vredan čovek, dragocen za saradnju. A Mihiz i Medaković – idealan par za predstavljanje čuvenih đaka Karlovačke gimanzije. Oba isto godište (1922), i legendarnu gimnaziju pohađali od 1937. do 1941. godine.
Literate i intelektualci, Dejan Medaković i Borislav Mihajlović Mihiz, međusobno su bili potpuno različiti, ali baš zato komplementarni u tačkama koje se zovu Sremski Karlovci i Karlovačka gimnazija. Medaković akademik, Mihiz ne – čak je smatrao privilegijom to što nije akademik. U Karlovačkoj gimnaziji, na Brankovom kolu, kroz vreme od pedeset godina, više puta bio je pomenut, kazivan i tumačen Miloš Crnjanski koji je odbio da bude dopisni član Akademije. No, Medaković će zasluženo postati i predsednik SANU, Mihiz potpuno mimo toga. Dobrica Ćosić je rekao da nikada u životu nije upoznao inteligentniju osobu od Mihiza.
Super-boem-sveznadar
Mihiza sam doživljavao kao super-boema-sveznadara. Onoga koji poseduje hiper-svest o sopstvenom talentu i svojim postupcima, ali i o drugima, o srpskoj vremenitosti i istoriji, o svom dobu i – budućem. Video sam ga kao pisca koji ne želi da se upregne u kabinetski književni rad, naročito ne u naučni, sa fusnotama. Kao jedinstveni književni kritičar, lakokrile stilsko-jezičke ekvilibristike, nosio je u sebi onaj preko potrebni pesnički žar bez kojeg nema nebeskog plivanja na zemlji. U trenutku kad je gostovao na Brankovom kolu, niko Mihiza nije video kao pesnika, pa ni do danas, u formalnom smislu te reči.
Međutim, upravo ovih dana pojavila se jedna posve neobična knjiga, „antologija zaboravljenih pesnika i nepoznatih pesama“, „Endemi pod prašinom“ (Kovači kulture, Novi Sad, 2022) mladog pesnika Rastka Lončara. I, gle divnog čuda, u antologiji šezdeset jedan zaboravljeni pesnik, a tu se ugnezdile i dve nepoznate pesme Borislava Mihajlovića Mihiza uz koga se tiskaju i ramenima gurkaju „nepesnici“ Dejan Medaković, Radomir Konstantinović i Predrag Palavestra. Evo, i ta antologija, na tren, zaustavila je vreme i okrilatila večnošću.
Rastko Lončar piše: „Veliku prašinu je podigao Mihiz kao, uostalom i ostali ‚stanari’ Simine 9a, tih godina, nakon što je u privatnom izdanju objavio ‚Pesme’ (1947).“
20. Brankovo kolo
Na 20. Brankovom kolu, u subotu, 7. septembra 1991. godine, u Muzeju Vojvodine (tada se zvao Istorijski muzej), u Novom Sadu, u Dunavskoj 37, u 19 časova priređen je susret sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom. Bio je prisutan i Borislav Pekić, kao glavni gost Brankovoga kola, ugledni pisac koji je svečano otvorio manifestaciju. O Mihizu, Pekić je doslovno rekao: „On je jedini kritičar srpske književnosti koji je došao na vreme. Jedini srpski kritičar koji je zajedno s nama, Ćosićem, Mihailovićem, Selenićem i Bećkovićem, pravio naše knjige.“ Hteo da kaže da je on bio prvi čitalac njihovih rukopisa i da je od Mihiza zavisilo kako će konačno izgledati njihove štampane knjige. Zatim je dodao, ne otkrivajući imena, da je četvorici naših uglednih kritičara, istovremeno dao svoj novi rukopis na čitanje, ali da od njih potom nije dobio ni jedan jedini koristan savet.
Nenad Grujičić
MIHIZ
Karlovačko đače, iz Iriga stiglo,
bistro kao kliker kada svetlost vrti,
dok zbori – na noge sve bi se podiglo,
jer besede behu s erosa i smrti.
A s kartama šta je znao sve da radi,
ni Divlji Bil Hikok kad pokerom trti
ne bi bio ravan njegovoj paradi.
Trideset je leta prošlo da ga nije
u srpskoj Atini bilo da se vrati;
prvi put na poziv Brankove misije
doš’o u Karlovce i do Novog Sada,
a s Pekićem skupa – da šire vizije.
Pekićeve knjige od sedamsto strana,
Jedna je imala (stvori je harizma),
tek osamdesetak – Mihiz rek’o s dlana
da je po dužini poput aforizma!
U staroj kafani kraj Brankovog kola,
i Mihiz i Pekić – među njima šizma
u smislu da jedan stalno izokola
„potkopava“ drugog – od smeha se cepti,
anegdote pršte oko carskog stola.
Dok se jelo, pilo, niko ne primeti,
da pri kraju ručka, Mihiz kao munja
veštačku vilicu iz usta izmesti
u džep gde danima špil karata kunja.
I zapali cigar, okom zakoluta,
a dim mu miriše k’o s ormara dunja,
pa nastavi priču oko apsoluta.
(Iz knjige „Sremskokarlovačke tercine, Brankovo kolo, 2020)
